Sada dolazim kao turista. Nekada svakih nekoliko nedelja, sada samo jednom ili čak ni jednom godišnje.
Kao da smo se nekako udaljili. Beograd i ja.
U rano jutro izlazim iz autobusa na glavnoj autobuskoj stanici. Iako Beograd nikad ne spava, meni se čini da nekako teško diše i pomalo hrče. Čuje se neko neodređeno brujanje kroz narandžasta svetla, još uvek noćnog grada.
Pokušavam da ignorišem, u sećanju duboko urezan miris autobuske stanice. Ali moje težnje prekidaju taksisti, koji valjda jedini ne spavaju.
Zastanem za trenutak i tonem u neko drugo vreme.
Iako znam gde sam, iako mi je drago što sam tu, i vereovatno upravo zato, imam izoštren kritički pogled na jedan divan grad, koji se zaglavio u vremenu. I nikako da krene dalje.
Današnji nadurbanizam je uzeo maha. Gomile neidentifikovanih građevina se naslanja na velelepna zdanja moga grada. Nikoga nije briga.
Balkanska ulica stoji na svom mestu. Nije više ista. Da ne bude zabune, nisam od onih koji bi sačuvali sve staro po svaku cenu. Ovde se pojavila gomila hostela. Svako ko je imao neki stan u centru grada, kupio je nekoliko kreveta i okačio papirić na banderu: "Prenoćište od 9 eur...".
Sve lepe stvari smo kupovali u Robnoj kući Beograd. Sada više ne. Nalazili smo se kod Jugoslovenske knjige kada smo išli u bioskop. Pa ne smeta mi što se više ne zove tako. Smeta mi što više nema pravih knjiga u knjižarama.
I eto. Imena ulica polako zaboravljam, više ne znam sa kojim autobusom mogu gde da odem ni gde zapravo želim da idem. Lutam.
Kao da smo se nekako udaljili. Beograd i ja.
U rano jutro izlazim iz autobusa na glavnoj autobuskoj stanici. Iako Beograd nikad ne spava, meni se čini da nekako teško diše i pomalo hrče. Čuje se neko neodređeno brujanje kroz narandžasta svetla, još uvek noćnog grada.
Pokušavam da ignorišem, u sećanju duboko urezan miris autobuske stanice. Ali moje težnje prekidaju taksisti, koji valjda jedini ne spavaju.
Zastanem za trenutak i tonem u neko drugo vreme.
Iako znam gde sam, iako mi je drago što sam tu, i vereovatno upravo zato, imam izoštren kritički pogled na jedan divan grad, koji se zaglavio u vremenu. I nikako da krene dalje.
Današnji nadurbanizam je uzeo maha. Gomile neidentifikovanih građevina se naslanja na velelepna zdanja moga grada. Nikoga nije briga.
Balkanska ulica stoji na svom mestu. Nije više ista. Da ne bude zabune, nisam od onih koji bi sačuvali sve staro po svaku cenu. Ovde se pojavila gomila hostela. Svako ko je imao neki stan u centru grada, kupio je nekoliko kreveta i okačio papirić na banderu: "Prenoćište od 9 eur...".
Sve lepe stvari smo kupovali u Robnoj kući Beograd. Sada više ne. Nalazili smo se kod Jugoslovenske knjige kada smo išli u bioskop. Pa ne smeta mi što se više ne zove tako. Smeta mi što više nema pravih knjiga u knjižarama.
I eto. Imena ulica polako zaboravljam, više ne znam sa kojim autobusom mogu gde da odem ni gde zapravo želim da idem. Lutam.
Ni komentarjev:
Objavite komentar